November 9, 2013, 7:59 am
"Delanje ima granice i to je opravdano, što se ne bi moglo reći i za mišljenje, ono ima smisla samo ako se ide do kraja, inače je ništa. Ipak, možemo misliti bilo šta, ali delanje, tj. nedelanje je najbitnije. Mišljenje u krajnjoj liniji uopšte nije važno. Ono samo razdvaja ljude i to bez stvarnog razloga. Ali šta je tu loše? Takodje ih spaja, ali do kraja uvek ih razdvaja i otudjuje, oni postaju stranci. Svaka rasprava, sukob mišljenja, uvek se završi lajanjem ili kašljanjem. I čemu onda sve te priče. Uvek neko nekog uvredi i onda se stvar rešava na sudu ili na dvoboju. Ili se ne rešava, ostaje mržnja do kraja života koja truje. A to je sve zbog toga što ljudi kada misle, kada iznose svoje mišljenje, nemaju meru, ostraste se, oslepe za sve drugo, u iluziji veruju da su došli do neke istine i nema nazad. Ali svi ljudi koji su opsednuti istinom, ili fascinirani pravednošću, strašni su, treba ih se kloniti."
↧
November 14, 2013, 3:40 pm
![]()
"Jedan moj poznanik je govorio da zlo u našem životu može da se pobedi jedino novcem. To je zanimljivo zapažanje, treba govoriti ne o pobedi nad zlom, već o mogućnosti otkupa od njega."
"U Moskvi se grade oblakoderi, jedu se tone sušija i ispostavljaju računi u kojima se potraživanja izražavaju u milijardama.Ali taj bum ima malo veze sa ekonomijom. Naprosto, ovamo se iz cele Rusije sliva novac, i on malkice natapa ovdašnji život pre nego što ode u hiperprostor of-šora. Sećam se, govorila si da je osnovna protivrečnost savremene epohe - protivrečnost izmedju novca i krvi."
"Znaš u čemu je potajni užas ovdašnjih života? Kada kupuješ sebi bluzu ili kola, ili bilo šta drugo, u tvojoj glavi već se nalazi predstava mesta na koje ćeš otići u toj bluzi ili u tim kolima, koje ti je nametnula reklama. Ali takvog mesta nema nigde, osim u reklamnom spotu, i tu crnu rupu u realnosti, oplakuju svi ozbiljni filozofi Zapada. Kroz radost šopinga nazire se nepodnošljiva svest o tome da je ceo naš svet - ogromna prodavnica skijaške opreme koja se nalazi usred Sahare: treba kupiti ne samo skije, već i imitator snega."
↧
↧
November 19, 2013, 8:12 am
![]()
"Iz opštih umetničkih i pojedinačnih ljudskih razmatranja Erika izvlači koren: nikada se ona ne bi mogla potčiniti nekom muškarcu kao što se toliko godina potčinjavala majci. Majka je protiv Erikine eventualne udaje, zato što se moja kći nigde ne bi mogla svrstati i nikada potčiniti. Ona je naprosto takva. Erika ne treba da odabere životnog saputnika, jer je nesavitljiva. A nije više ni mladica. Ako niko ne može da popusti, brak se loše završava. Bolje da ostaneš ti sama, kaže majka Eriki. Na kraju krajeva, majka je Eriku načinila onim što je sada. Zar još niste udati, gospodjice Erika, pita mlekadžijka, a pita i kasapin. Znate kako je, meni se niko ne dopadne, odgovara Erika."
"Vreme prolazi, i mi prolazimo u njemu. One su zajedno zatvorene pod staklenim zvonom za sir, Erika, njene nežne zaštitne čaure, njena mama. Zvono se može podići samo ako neko spolja uhvati staklenu dršku i povuče je naviše. Erika je insekt u ćilibaru, bezvremen, bez starosti. Erika nema istoriju i ne priredjuje istorije."
↧
November 21, 2013, 8:13 am
"Mnoge mlade ljude još uvek, kao u stara vremena, nešto tera ka umetnosti, većinu njih tuda teraju njihovi roditelji, jer se ti roditelji nimalo ne razumeju u umetnost, znaju taman toliko da je ima. I zbog toga se toliko raduju!"
"Kritike ona ne mora da se boji, glavno je da nešto zazvuči, jer je to znak da se dete preko tonske lestvice uspelo u više sfere a telo ostalo dole kao mrtva ljuska."
"...Pri tom, sva umetnost neće moći da je uteši, mada se o umetnosti svašta priča, pre svega da je utešiteljka. Ponekad, doduše, ona tek donosi patnju."
↧
November 23, 2013, 8:19 am
"Vrata Erikine sobe nemaju brave, a nijedno dete nema tajni."
"Sunce mami da se čovek skine pred drugima."
"Ona je tabu sama za sebe."
↧
↧
November 25, 2013, 8:31 am
"Profesorka je pričala o Aomame. Druga deca su je uglavnom ignorisala. Ona je bila autsajder, neko ko maše čudnim pravilima i svima je na smetnji. Takvo je bilo opšte mišljenje u odeljenju. Aomame se od toga štitila tako što je, kad god je to bilo moguće, bila manja od makovog zrna, i skoro da se pretvorila u duha. Imala je jaku volju kada bi nešto rešila, mišljenje nije menjala. Bila je izuzetno bistra. Imala je izvanrednu spospobnost razumevanja i volju da uči. Ali, sebe je strogo kontrolisala i sputavala da to ne bi izašlo na površinu. To - da se ne ističe, bio je verovatno samo jedan od mehanizama da sebe zaštiti. Da je bila smeštena u neku običnu sredinu, verovatno bi postala divan učenik."
↧
November 29, 2013, 5:33 am
"A zapravo možda i ne treba da se sretnu. Gledajući u tavanicu Tengo se zapita: zar nije možda bilo bolje da je do kraja svako od njih ostao da ide svojim putem, čuvajući maštariju o ponovnom susretu u svojim grudima? Na taj način mogli su doveka da žive sa nadom u sebi. Ta nada je slabašan, ali važan žar koji im greje srž tela. Plamičak koji nežno obujmiš dlanom i zaštitiš ga od vetra. Jer, ako u njega dune vihor stvarnosti, lako se može ugasiti."
↧
December 1, 2013, 5:37 am
"Do ovog trenutka oko mene su se razvijale razne stvari čiju uzajmanu povezanost ne znam. Nisam čestito uspela ni da ustanovim njihove uzroke, ni smer u kome se kreću. Ja sam u sve to posledično bila upletena. Ali sad je dosta. Od sada nadalje će biti drugačije od ovoga do sada. Više neću da budem marioneta ničije samovolje. Od sada nadalje, postupaću sledeći samo jedno pravilo koje za mene postoji, odnosno samo svoju volju. Ma šta u tome bilo dobro, a ma šta bilo loše, od sada nadalje ja sam uzrok, i ja sam pravac."
↧
December 4, 2013, 5:39 am
↧
↧
December 5, 2013, 5:45 am
"Ponovo su bili desetogodišnji dečak i desetogodišnja devojčica. Jedan usamljeni dečak i jedna usamljena devojčica. Bez moći i bez znanja o tome šta treba jedno drugom da daju, šta treba jedno od drugog da traže. Dvoje koje nikad niko nije voleo, niti su oni ikad zaista voleli ikoga."
↧
December 7, 2013, 7:46 am
![]()
"Iako me je fudbal interesovao, ja se nisam mnogo upuštao u diskusije, uglavnom sam ćutao i slušao koliko sam imao strpljenja, dok najzad nije sve to počelo da me nervira. O politici da ne govorim. Nisam mogao da shvatim da nešto može toliko da okupira ljudsku pažnju, da bude toliko važno u nečijem životu. Ipak, s vremenom, nešto treće je sve više postajalo predmet razgovora, bio je to asteroid, zapravo teorija katastrofe, pretnja od udara asteroida u Zemlju. Eto, na našu sreću ili nesreću, postojao je taj svemir koji je bio surova uteha za sve ljudske gluposti. Pretnju od atomske bombe, zapravo, strepnju od atomske bombe, te tehnološke starudije, koja je presduno obeležila moje detinjstvo, zamenila je pretnja, tj. strepnja od asteroida. Možda je to bila najava kraja rata na Zemlji i početak ujedinjenja zemaljskih neprijatelja protiv zajedničkog neprijatelja iz svemira. Uostalom, taj asteroid je mogao biti i neka stravična bomba, poslata sa neke nama nepoznate planete, bomba koja bi definitivno uništila ljudsku rasu i ovaj rajski vrt u kome smo živeli. Možda nam je tako sam Bog pretio zbog svih opačina koje su činjene i koje se i dalje čine u stalnom ratu izmedju ljudi."
↧
December 7, 2013, 8:34 am
"Bili ste kidnapovani?" reče Tengo. "Da, i te kako sam bio kidnapovan. Nekad davno bio je onaj film Kolekcionar - e pa, isto tako. Ja verujem da većina ljudi na ovom svetu i ne pomisli da bi jednog dana mogli da budu oteti. To im ne pada ni na kraj pameti. Je l' tako? Ali, kad te kidnapuju, stvarno su te kidnapovali. To je, kako da kažem, nešto što je praćeno jednim potpuno nadrealnim osećajem. Kažeš sebi: "Mene je neko stvarno kidnapovao." Možeš li da veruješ?"
"Da bi se čovek domogao onoga što je važno, mora da plati odredjenu cenu. To ti je pravilo na ovom svetu."
↧
"U trenucima kada mehanički izgovara reči molitve, dok su joj prsti na rukama sklopljeni, ona izvan okvira svoje svesti veruje u boga. To je osećaj koji je prodro do srži njenih kostiju, nešto što logika i osećanja ne mogu odagnati iz njih. Nešto što ni mržnja ni gnev ne mogu izbrisati.
Samo, to nije njihov bog. To je moj bog. To je nešto što sam stekla žrtvujući sopstveni život, tek pošto mi je meso iskomadano, koža odrana, krv isisana, nokti iščupani, a moje vreme, nade i uspomene oteti od mene. To nije bog koji ima lik i oblik. Ne nosi belu odoru, niti ima dugu bradu. Taj bog ne poseduje ni dogmu, ni sveto pismo, ni norme. Ako nema nagrade, nema ni kazne. Ništa ne dobijaš, i ništa ne gubiš. Ako nema raja u koji ćeš se uzdići, nema ni pakla u koji ćeš sići. I kada je vruće, i kada je hladno, bog je jednostavno tu."
↧
↧
January 23, 2014, 5:45 am
"Upaljena svetla na nekoliko prozora zgrade uz ulicu ukazuju da na tom svetu obitava još ljudi osim njih dvoje. Njima dvoma je to veoma čudno. Ne, logično razmišljajući, deluje im čak kao nešto netačno. Ta činjenica da na svetu osim njih postoji još ljudi koji žive svoje živote."
↧
February 13, 2014, 1:39 pm
"Priznajem: uhvatila sam sebe kako sam vrlo brzo počela da se ponašam kao sve žene slavnih pisaca. Polagala sam prava na Djordja. Da, on je moj, moj i samo moj! Tako sam to osećala. Sve što je on, uključujući njegovo lice, telo, njegovo srce, njegov roman i njegovu rastuću slavu, sve to je bilo u vezi sa mnom i bilo je moje. Moje! Moje! Htela sam da to nekako svima bude jasno čim nas vide zajedno. Zajedno smo u tome svemu, od početka, ja i moj dragi, jedini, voljeni. Htela sam da budem neka vrsta ultimativne rampe, pametni selektor njegovog života, da budem neko ko se pita o svemu, htela sam da budem deo tog uspeha, komad priče, htela sam svoju važnu, tako reći profesorsku ulogu u njegovoj novoj biografiji. Htela sam da svi znaju da sam muza. Da sam ja muza."
↧
![]()
Mogu da poverujem u stvari koje su istinite i da poverujem u stvari koje nisu istinite i mogu da verujem u stvari za koje niko ne zna da li su istinite ili ne. Mogu da verujem u Deda Mraza i uskršnjeg zeku i Merilin Monro i Bitlse i Elvisa i Mister Eda. Slušaj – verujem da se ljudi mogu usavršavati, da je znanje beskrajno, da svetom vladaju tajni bankarski karteli i da ga redovno posećuju vanzemaljci, oni dobri koji liče na izborane lemure i oni zli koji sakate stoku i hoće našu vodu i naše žene. Verujem da je budućnost očajna i verujem da je budućnost kul i verujem da će se jednog dana žena beli bizon vratiti i svima će sve po spisku. Verujem da su svi muškarci samo veliki dečaci sa dubokim problemima u komunikaciji i da se opadanje stope dobrog seksa u Americi poklapa sa opadanjem broja drajv-in bioskopa od države do države. Verujem da su svi političari beskrupulozni lupeži, a i dalje verujem da su oni bolji od alternative. Verujem da će Kalifornija da potone u more kada udari veliki zemljotres, dok će se Florida rastopiti u ludilu i aligatorima i toksičnom otpadu. Verujem da antibakterijski sapun uništava naš imunitet na prljavštinu i bolesti tako da će nas jednog dana sve zbrisati obična prehlada, kao Marsovce u Ratu svetova. Verujem da su najveći pesnici prošlog veka bili Edit Sitvel i Don Markiz, da je žad zapravo osušena zmajeva sperma, i da sam pre par hiljada godina u prethodnom životu bila jednoruki sibirski šaman. Verujem da budućnost čovečanstva leži u zvezdama. Verujem da su slatkiši zaista imali bolji ukus kada sam bila mala, da je u aerodinamičnom smislu nemoguće da bumbar leti, da je svetlost i talas i čestica, da negde postoji mačka u kutiji koja je i mrtva i živa u isto vreme (iako, ako uskoro ne budu otvorili kutiju da bi je nahranili, biće samo mrtva na dva različita načina), i da postoje zvezde u svemiru koje su milijardama godina starije od samog svemira. Verujem u ličnog boga koji pazi na mene i brine i nadgleda sve što radim. Verujem u neličnu boginju koja je pokrenula univerzum, i otišla da se druži sa drugaricama i čak ni ne zna da sam ja živa. Verujem u prazan i bezbožni univerzum neobaveznog haosa, pozadinske buke, i proste lude sreće. Verujem da svako ko kaže da je seks precenjen jednostavno isti nije upražnjavao kako treba. Verujem da je svako ko tvrdi da zna o čemu se sve radi kadar da laže i o malim stvarima. Verujem u potpuno poštenje i prihvatljive društvene laži. Verujem u ženino pravo da izabere hoće li da rodi, u bebino pravo da živi, i da, iako je svaki ljudski život svetinja, ne postoji ništa loše u vezi sa smrtnom kaznom ako možeš u potpunosti da veruješ pravnom sistemu, i da niko osim morona ne bi ikada poverovao pravnom sistemu. Verujem da je život igra, da je život okrutna šala, i da je život ono što ti se dešava dok živiš i da bi onda mogao makar da se opustiš i uživaš.”
↧
“Nijedan čovek nije ostrvo”, izjavio je Don, i pogrešio je. Da nismo ostrva, bili bismo izgubljeni, udavljeni u tragedijama drugih i obratno. Izolovani smo (reč koja znači bukvalno, setite se, ‘pretvoreni u ostrvo’) od tragedija drugih, našom ostrvskom prirodom i repeticionim oblikom i formom priča. Oblik se ne menja: bilo jedno ljudsko biće koje se rodilo, živelo, a onda, na ovaj ili onaj način, umrlo. Eto. Detalje možete popuniti iz sopstvenog iskustva. Neoriginalna kao i svaka druga priča, jedinstvena kao i svaki drugi život. Životi su snežne pahulje – formiraju šare koje smo već videli, jedna slična drugoj kao grašak u mahuni (a da li ste ikada zbilja pogledali grašak u mahuni? Mislim, zbilja pogledali? Nema šanse da biste zamenili jedno zrno za drugo, posle bližeg proučavanja od jednog minuta.)
↧
↧
“To je sveto mesto”, reče Sreda. “To ti je američki način – moraju da daju ljudima izgovor da bi došli i obožavali. U današnje doba, ljudi ne mogu tek tako da dodju i gledaju planinu. Otud, ogromna predsednička lica gospodina Borgluma. Kada su bila isklesana, tada je bilo odobreno, i sada se mnoštvo ljudi dovozi da uživo vidi nešto što su do sada videli na hiljadu razglednica.”
***
“Koji put da izaberem?” upita on. “Koji je bezbedan?”
“Kreneš li jednim, ne možeš ići drugim”, reče ona. “Ali nijedan put nije bezbedan. Kojim putem bi išao – putem teških istina ili putem lakih laži?”
“Istinama”, odluči. “Preveliki sam put prešao da bih slušao još laži.”
Izgledala je tužno. “To će imati svoju cenu, onda”, reče ona.
“Platiću je. Koja je cena?”
“Tvoje ime”, reče ona. “Tvoje pravo ime. Moraćeš da mi ga daš.”
↧
“Biće to velika bitka.”
“To neće biti bitka. Ovde će se desiti samo promena paradigmi. To je potres. Modaliteti kao što je bitka, u jebenom su maniru Lao Cea.”
Paradigme su se menjale. Osećao je to. Stari svet, svet beskrajne prostranosti i neograničenih resursa i budućnosti, sučeljavao se sa nečim drugim – mrežom energije, mišljenja i jazova.
Ljudi veruju, pomisli Senka. To je ono što ljudi rade. Oni veruju. A onda neće da preuzmu odgovornost za svoja verovanja; oni priznaju stvari, a ne veruju u ono što prizovu. Ljudi naseljavaju tamu duhovima, bogovima, elektronima, pričama. Ljudi izmišljaju, i ljudi veruju. A ta vera, ta kao kamen čvrsta vera, jeste ono što čini da se stvari dogadjaju.
↧
"Ako se krećeš i deluješ u materijalnom svetu, onda i materijalni svet deluje na tebe. Bol žeže, kao što pohlepa truje, a požuda izgara."
↧
