"Nedelja od posle ručka pa na dalje, čista je katastrofa. Depresija. Čekanje.Izgubljeno vreme. Tišina i sporost. Varenje. Sumrak, teži nego bilo koji drugi. Žene peglaju nedeljom, zar ne? Ili farbaju kosu. Muškarci spavaju ili gledaju sportske kanale. Mnoge kuvaju za dane koji dolaze."

"Odjednom, osećala sam se kao da sam ja u trećoj klasi "Titanika" koji tone, a on, na čamcu za spasavanje, sa sve muzičkim triom koji se takodje spasao i koji im, njima, svim tim srećnicima svira, dok mi tonemo, dok voda neumoljivo plavi naše kabine u koje smo, iza zaključanih rešetki, sterani kao životinje. Čovek u takvom trenutku koristi prezir kad nema šta da kaže, verovatno pokušava da ismeje tu scenu, da bude ciničan, da bagateliše sve što zna, da se, smejući se nedostižnom, u stvari smeje sam sebi."

"Ostavljeni muškarac pati javno. Ostavljeni muškarac, nekako je po definiciji romantična pojava. Svi ga zovu u goste, trude se da ga zabave, da mu nadju novu ženu, novu devojku, novi smisao života. Tako je plemenito i slatko biti prijatelj pri ruci ostavljenom muškarcu. Jer, njegov očaj, njegove suze, njegovo pijanstvo, njegov žal za propuštenom prilikom, sve to, daje mu neki takoreći, pesnički oreol. Milina da te oblije.
Žna medjutim, u jebenoj srpskoj muškoj kulturi mora da bude junak. Da bude veći vitez od svakog viteza. Veći muškarac od svakog muškarca. Ona, naime ne sme da pati javno. Naprotiv - njoj ne sme ni da se vidi da pati, jer ona, jadnica, odmah dobija titulu nesrećnice, gubitnice, jadnice.
Ostavljena žena nekako je jadna po sebi, sažaljenja dostojan stvor, polovna roba koju niko neće. Kakva nepravda!"

 

"Mozak je jedan od pojmova koji postoje u umu. Ljudi uopšte ne znaju šta je um, umesto toga izučavaju čas mozak, čas psihu, čas Frojdova ljubavna pisma Ajnštajnu. A naučnici najozbiljnije misle da um nastaje zbog toga što se u mozgu odvijaju hemijski i električni procesi. To ti je isto kao kada bismo televizor smatrali uzrokom nemog filma koji se na njemu prikazuje."

- A šta je onda književnost?
- Pa, na primer, Marsel Prust. Ili Džems Džojs.
- Džojs? - upita on primičući se. - Onaj što je napisao Uliksa? Probao sam da čitam. Dosadno. Ako ćemo pravo, uopšte ne shvatam zašto su potrebne takve knjige.
- Kako to misliš?
- Pa tog Uliksa niko ne čita. Tri čoveka su ga pročitala i onda celog života od tog žive - pišu članke, idu na konferencije. A niko drugi to nije savladao.
- Znaš šta - rekoh, bacajući Vukodlake na pod. - Vrednost knjige ne odredjuje to koliko će ljudi da je pročita. Genijalnost Mona Lize ne zavisi od toga koliko posetilaca prodje pored nje tokom godine. Najveće knjige imaju malo čitalaca, zato što njihovo čitanje zahteva napor. Ali upravo zbog tog napora radja se estetski efekat. Književni fast-fud nikad ti neće podariti nešto slično.
- Jednom sam te već zamolio, govori jednostavnije...
- Sasvim jednostavno mogu da kažem ovako. Zamisli, recimo, da si kamiondžija. Knjige koje čitaš su kao saputnici koje primaš u kabinu. Ako primaš kulturne i umne ljude - i ti ćeš uz njih postati pametniji. Ako budeš vozio budale - i sam ćeš postati budala. Zadovoljavati se detektivskim romanima - to je... to je kao voziti polupismenu prostitutku radi felacija.

- Mi imamo poslovicu: "Everybody has his skeleton in the closet." To je rekao Lord Bajron kada je shvatio da je u sebi ugušio homoseksualca.
- Jadničak.
- Jadničak? - I Huli podiže obrve. - Ništa ti ne razumeš. On je celog života tog homoseksualca u sebi kinjio i mučio, a zadavio ga je pred samu smrt, kad je shvatio da će i sam da otegne papke. A sve njegove pesme i poeme, napisao je u stvari, taj homoseksualac.

*

"Svi neprestano raspravljaju o progresu. A u čemu se on sastoji? U tome što najstariji zanati urastaju u elektronski interfejs, i to ti je sve. Prirodu onoga što se dešava progres ne menja."

*

 "Kada u skupom butiku ugledam devojku sa kavaljerom koji joj kupuje broš u vrednosti omanjeg aviona, svaki put se iznova uverim da ljudske ženke stvaraju iluzije nimalo lošije nego mi. A možda čak i bolje. Pa treba umeti mašinu od mesa, stvorenu za razmnožavanje, predstaviti kao divan prolećni cvetak, dostojan rama od dragog kamenja i održavati tu iluziju ne nekoliko minuta, kao mi, već godinama, decenijama."

"Žena je - miroljubivo biće i omadjijava samo svog sopstvenog mužjaka, ne dirajući ni ptičice ni zverčice. Pošto to radi u ime višeg biološkog cilja, to jest, ličnog preživljavanja, obmana je oprostiva."

"U početku mi niko nije verovao, mislili su da se izmotavam, ali malo pomalo ljudi su počeli da me gledaju sumnjičavo, i zaobilaze u širokom luku. U stvari, ludilo je bila moja poslednja ideja. Išao sam ulicom i lajao, razgovarao sam sam sa sobom, pretvarao sam se u životinju. Tzv. unutrašnji monolog se ospoljio, izašao je na ulicu, prikazivao se. Iako je to besmislica: monolog može biti samo spoljašnji, a nikako unutrašnji, kada je unutrašnjost u pitanju, uvek se radi o dijalogu. Unutra su uvek bar dvojica, onaj koji nagovara i onaj koji odgovara. Ako pak šetam ulicom i govorim naglas, a u blizini nema nikoga da to čuje, pa i da eventualno odgovori, to je onda zbilja monolog, ali spoljašnji monolog. Monodrama. Nema ludila bez javnosti."

"Samo prost svet ne može da živi bez politike. Ne može bez stalne svadje."

"Ako neko stupi u pesnika nekog stan, neka zna da nameštaj ima nadmoć."

"Najveći problem svakog čoveka je njegova nepostojanost, njegova nedoslednost, nesposobnost da se u nečemu istraje. Otud ta stalna kuknjava, griža savesti."

"Plavi koverat je ukazivao na neku neminovnost, na nešto gde lični stav ili lična odluka ne predstavljaju bog zna šta."

"Ali svežina mladosti, zapravo sama mladost... Ah, to je sve! Neprolazna mladost na kauču u decembarsko nedeljno popodne. Rodili smo se samo zbog tog časa."

"Zverao bih okolo, posmatrao bih profile, profili su mi oduvek bili interesantniji od anfasa, profil mnogo više govori o čoveku. Nosevi! Čovek je nos, svaki čovek se pretvara u svoj nos, ta linija nosa je zadivljujuća. Čovečanstvo je kolekcija noseva! Kolekcija ili korekcija? Neshvatljivo mi je da neko operiše sopstveni nos. Operisati psihološki profil? Izgleda da sve više ljudi pribegava toj estetskoj operaciji, iako to nema veze sa estetikom."

"Greška je pobuna, subverzivna delatnost, najintimnija, najličnija stvar: grešiti spram samog sebe, stalno se samodestruirati. Bez toga nema užitka, nema postojanja."

"Treba pomoći ljudima da ostvare svoje želje, svoje snove, zašto da ne, da uživaju, pa bilo kakvi da su, dobri ili zli, pošteni ili pokvareni. Opšti društveni uspeh je sudbina svih, svi na neki način učestvuju u tom svetskom procesu afirmacije, tom velikom "DA"životu i postojanju. Dakle, slava ti nikad ne gine, makar da niko neće nikad čuti za tebe. Iako, ime je važno, treba prihvatiti ime drugog čoveka i podržati ga, sakriti se iza njega i uzvisiti ga."

"Žene uvek misle da je stvar u njima, da nešto sa njima nije u redu, da one treba da se menjaju, da se prilagode, da se napnu, da bi stvari ponovo štimale. Da treba da slabe, ofarbaju kosu, urade nešto sa svojim licem, da naprave neki skandal, da svog muškarca učine ljubomornim kako bi mu ponovo privukle pažnju."

"Dosada, višak slobodnog vremena, ili slobodno vreme koje nije koncipirano kao stvaranje, kao druženje ili bavljenje sobom, idealno je polje za razvoj nesrećnih misli, od lakomislenosti do patološke ljubomore, od samozavaravanja do superkritičnosti prema drugima. Takodje, idealno je za depresiju."

"Knjige, drage knjige. Složene po temama, po epohama, po žanrovima, naslagane pored mog kreveta, bez reda, u svakom kutku mog prostora bile su knjige. Šarene, crvene, u kožnom povezu, kompleti, mekih korica, otvorene, raskupusane, sa obeleživačima stranica i bez njih, knjige koje su služile i kao stalci za lampe i čajni stočići, knjige koje sam čitala, podvlačila, ostavljala i one kojima sam se vraćala, knjige koje sam volela, lude, melanholične, nestvarne i tužne, i koje sam pozajmljivala i one koje sam čuvala kao najveće blago, knjige, drage knjige koje su mom životu dale okvir, smisao, radost, teme, snagu i tanane odgovore, knjige, knjige koje su me dizale i spuštale, koje su uvek bile moji najveći prijatelji, moja najbolja, najesencijalnija zabava.Koje su mi toliko puta bile zamena za društvo mojih drugarica koje su radile, ili dojile, ili putovale, dok sam ja vapila za prijateljima. Knjige koje su mi bile zamena za psihoanalitičara, zamena za ljubavnika, moj vrhunski provod i izvanredno društvo, knjige koje su me sprečavale da ceo moj život rpetvorim u užasan jauk "Nikada nisam bila voljena!" ili "Nikom ništa nikada nisam stvarno značila!""

Pišem vam - šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l'ću steći,
al' ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali ni vi sada,
bar da se nadam da sam smela
da ćete opet k nama doći
i da ću ma i retko moći
u selu da vas vidim našem,
da se veselim glasu vašem,
da vam što kažem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noći duge sama
dok ne dodjete opet k nama.
Al' osobenjak vi ste, znamo,
i teška vam je selska čama,
a mi...mi ničim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.
Što dodjoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
ja ne bih srela vas zacelo
i ne bih znala patnja šta je,
Smirivši burne osećaje,
možda bih jednom (ko će znati?)
po srcu našla druga verna
i bila bih mu žena smerna,
a svojoj deci dobra mati.

Drugi!...A' ne, ja nikom ne bi'
na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je...
Nebo je mene dalo tebi;
moj život sav je jemstvo bio
da ću te sresti izmedj' ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zaštitnik do groba budi...
U snove si mi dolazio,
i nevidjen si bio mio,
tvoj pogled me je svud proganj'o,
u duši davno glas odzvanj'o...

Ne, nije mi se san to snio,
jer čim si uš'o, ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
govorio si sa mnom jednom
kad prosjaku pomagah bednom
i kada blažih molitvama
buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
o prividjenje moje drago,
promak'o kroz noć kao sena,
nad uzglavlje se moje sag'o
i šapnuo mi reči nade
ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
il' kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što mene guše.
Možda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duše,
a sasvim drugo sudjeno je...
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od tebe...
Zamisli: ja sam ovde sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.
Završih! Da pročitam strepim...
Od stida više nemam daha...
Al' vaša čast mi jemči lepim
i predajem se njoj bez straha...

 

"Iz inata, odlučio sam da ubuduće govorim u ženskom rodu. Nije me uopšte bilo sramota. Jednom kada sam sreo Berliniča na ulici, rekao sam mu: Bila sam uvek fascinirana tvojim uspehom u politici, poželela sam čak i da postanem član partije, ali nikako nisam mogla da učinim taj presudni korak. Gledao me je sa očiglednim osećanjem nelagode, pocrveneo je. Ja nisam trepnuo, nastavio sam: Ipak, očekivala sam neki znak sa vaše strane, ali niste me ohrabrili, šteta. Počeo je nešto da muca, kao, jako mu se žuri i nestao je u trenu. Iako nisam imao nikakve zle namere, ovaj susret kao da je bio nagoveštaj Berliničeve skore propasti, pokazivao je njegovu elementarnu nesigurnost. Jednostavno, nije imao odgovor na provokaciju. Možda bi se moglo reći da nije bio siguran u svom rodu, nije bio načisto sa sopstvenom muškošću.
I tako, nastavio sam da zbunjujem ljude na ulici ili bilo kojom drugom prilikom.
Ali nisam imao nameru da se prerušavam u transvestita. Da sam počeo da se oblačim kao žena i da izgledam kao žena, utisak koji bi ostavio govor u ženskom rodu bio bi mnogo slabiji, izazvao bi manji šok, pošto bi ženskim izgledom već najavljivao taj ženski nastup. Ovako, pridje ti neki muškarac ili neka pristojna žena a ti tup - počinješ: Želela bih da vas pomazim..."

"Ah, pa da, još ste mladi i zdravi, pa verovatno to još ne možete da razumete. Evo, recimo, ovako: kada dodjete u odredjene godine, život se pretvara u jedan puki proces u kom neprekidno gubite mnoge stvari. Stvari koje su vam važne u životu izmiču vam jedna po jedna kroz prste, kao zupci češlja kad otpadaju. A ono što zauzvrat dobijate sve su beznačajne stvari, puka imitacija. Telesne sposobnosti, nada, snovi i ideali, uverenja i smisao, te stvari jedna po jedna, ili pak voljeni ljudi - jedan za drugim - odlaze od vas. Odlaze uz 'zbogom' na rastanku, ili pak jednog dana, bez ikakve najave naprasno iščeznu. A kada ih jednom izgubite, više ih ne možete vratiti. Ni zamenu im ne možete naći. Te svari su veoma mučne. Ponekad toliko da se previjate u mukama."

"Posedovati izuzetne sposobnosti koje su nedovoljne može biti opasnije od toga da ne posedujete nikakve."

 

"Ono što želim da kažem jeste da ima i toga da je nekad bolje živeti u neznanju. Recimo, tako je i kada je reč o vašoj majci. Povredilo bi vas da saznate istinu. Opet, jednom kad se sazna istina, mora se prihvatiti i odgovornost za nju."

"Istinu prati snažan bol. A većina ljudi uopšte ne želi istinu uz koju ide bol. Ono što je ljudima neophodno jeste lepa i prijatna priča koja će im omogućiti da sopstveno biće dožive makar malo smislenim. Većina ljudi poriče sliku sebe kao nemoćnog i sićušnog, i time što je izbacuje iz glave jedva uspeva da sačuva razum."

"Na ovom svetu ne postoji ni apsolutno dobro, ni apsolutno zlo. Dobro i zlo nisu u mirovanju, niti su učvršćeni, i često menjaju mesta i položaje. Jedno dobro već u sledećem trenutku može da se prometne u zlo, i obrnuto. Ono što je Dostojevski opisao u "Braći Karamazov" jeste stanje stvari u takvom svetu. Ono što je ključno jeste održavanje ravnoteže izmedju dobra i zla koji se smenjuju. Kad jedno od njih prevagne, održavanje stvarnog morala postaje teško. Tako je... Ravnoteža je vrlina sama po sebi."

"Tvojoj prijateljici sam naneo zlo", reče muškarac.
"Mojoj prijateljici?"
"Onoj sa lisicama.. kako se zvaše?"
U Aomame je naprasno zavladao mir. Više se ništa nije sukobljavalo u njoj. Samo je visila teška tišina. "Ajumi Nakano", reče ona.
"Prava nesreća."
"Vi ste to uradili?" reče Aomame hladnim glasom. "Vi ste ubili Ajumi?"
"Ne, nisam. Nisam je ja ubio. Ne znam ja ko je nju ubio. Sve što znam jeste da je tvoja prijateljica policajka zadavljena u nekom hotelu."
"Ali, vi ste rekli: 'Tvojoj prijateljici sam naneo zlo'?"
"To je značilo da to nisam uspeo da sprečim."

"Onda hajde da izvedemo sledeće - jednu vrstu razmene. Ako mi sad oduzmeš život, zauzvrat ću ti pomoći da spaseš život Tenga Kavane. Toliko moći je sigurno ostalo u meni."
"Tenga..." reče Aomame. Telo joj je zanemoćalo. "Vi znate za njega?"
"Ja o tebi znam sve. To sam ti i rekao, zar ne? Doduše, to znači da znam gotovo sve."
"Ali, nemoguće je da ste toliko mogli da vidite. Tengovo ime nikada nije istupilo van mog uma."
"Gospodjice Aomame", reče muškarac, a zatim kratko uzdahnu. "Na ovom svetu ne postoje stvari koje nikad ne istupaju van uma. A kako je to slučaj hteo, Tengo Kavana za nas trenutno predstavlja biće od ne malog značaja."
Aomame ostade bez reči.
Muškarac reče: "Tačnije rečeno, nije to baš bio puki slučaj. Nisu se vaše sudbine ovde susrele pukim spletom okolnosti. Vas dvoje ste zakoračili u ovaj svet zato što je tako trebalo da bude. I otkad ste stupili u njega, došlo je do toga da svakome od vas, hteli vi to ili ne, bude dodeljena neka uloga."
"Zakoračili smo u ovaj svet?"
"Da, u ovu godinu 1Q84"
"Godinu 1Q84?" reče Aomame. Lice joj se ponovo jako iskrivi. Zar to nije reč koju sam ja izmislila?
"Jeste. To je reč koju si ti izmislila", reče muškarac kao da joj je pročitao misli. "Ja sam se samo njome poslužio. Na ovom svetu ne postoji ono što nikad ne istupa izvan uma", ponovi vodja mirnim glasom.

"Ti si ovamo dovedena s namerom koja ima oblik, sa odredjenim ciljem. U ovaj svet godine 1Q84. U ma kom obliku se to desilo, ono što je tebe i Tenga ovamo dovelo u vezu nipošto nije proizvod slučajnosti."
"A s kakvom namerom, s kakvim ciljem?"
"To nije na meni da objašnjavam", reče muškarac. "Izvini."
"Zašto ne možete da mi objasnite?"
"To ne znači da ne mogu da ti objasnim.Ali, postoji smisao koji će biti izgubljen istog časa kada bude pretočen u reči."
"Dobro, onda ću vam postaviti drugo pitanje", reče Aomame. "Zbog čega sam to morala da budem baš ja?"
"Izgleda da tebi još nije jasno zbog čega."
Aomame nekoliko puta snažno zamaha glavom. "Nije mi jasno zbog čega. Ni najmanje."
"To je sasvim prosto. Zbog toga što se ti i Tengo uzajamno snažno privlačite."
Aomame je samo dugo ćutala. Osećala je kako joj je čelo orošeno znojem.
"Privlačimo se..." reče ona.
"Uzajamno, veoma snažno."

"Gde ima svetla, mora biti i senke, a gde ima senke, mora biti i svetla. Ne postoji senka bez svetlosti, ni svetlost bez senke. Karl Jung je u nekoj knjizi rekao nešto ovako: isto onoliko koliko smo mi, ljudi, pozitivni, toliko je senka zla. Što se mi više trudimo da budemo savršeni ljudi izuzetne dobrote, to senka sve jasnije pokazuje volju da bude mračna, zla i destruktivna. Kada čovek prevazilazi sebe kako bi postigao potpunost, senka silazi u podzemlje i pretvara se u djavola. Jer u ovom svetu prirode, to da čovek postane biće superiornije nego što jeste, jednak je greh onome da postane inferiornije biće."

"Tengo ode do prozora, sasvim malo odškrinu zavesu i pogleda kroz prozor. U pejzažu koji se video s trećeg sprata nije bilo ničeg čudnog. Nije bilo nikakve sumnjive ljudske prilike,  niti je bio parkiran neki sumnjivi auto. Tamo se samo prostiralo ono isto neupadljivo naselje i ona ista neupadljiva panorama. Iskrivljena stabla uličnog srvoreda prekrivena sivom prašinom, ulični branici puni udubljenja, nekoliko zardjalih bicikala ostavljenih na ivičnjaku. Naizgled zlovoljan starac šetao je naizgled neinteligentnog psa mešanca. Naizgled neinteligentna žena vozila je ružan mali auto. U vazduhu izmedju ružnih telefonskih stubova zlovoljno su razvučeni električni kablovi. Ti prizori napolju ukazivali su na činjenicu da svet uspostavlja svoj položaj negde izmedju toga da je "jadan" i toga da mu "nedostaje radosti", i da nastaje bezgraničnim nagomilavanjem malih svetova koji poprimaju jedan od ta dva oblika. Ali, nasuprot tome, na ovom svetu neosporno je postojao i predivan prizor Fukaerinih ušiju i vrata.

U čije bi postojanje pre trebalo verovati, nije bilo lako prosuditi."

"Dugo je gledao u rašireni dlan svoje leve ruke. Desetogodišnja devojčica me je uhvatila za ovu ruku i potpuno promenila nešto što je bilo u meni. Kako je tako nešto bilo moguće, nemam suvislo objašnjenje. Ali, nas dvoje smo tada sasvim prirodno razumeli i prihvatili jedno drugo. To je bilo pravo čudo, od početka do kraja. Nešto što se ne dogadja više puta u životu. Ne, nekim ljudima se možda nikad i ne desi.
...
Ona sad ima trideset godina i njena spoljašnjost se možda prilično izmenila. Porasla je, i grudi su joj se verovatno zaoblile, a i frizura joj je, normalno drugačija. Sigurno se sada i šminka... Možda nosi skupocenu i upadljivu odeću. Tengo nikako nije mogao da zamisli Aomame kako odevena u kelvin klajn kostim i u cipelama na visoke štikle žustro hoda ulicama. Ali, to je naravno moguće. Ljudi se razvijaju, a razvoj znači postizanje promena. Čak i kada bi ona sad sedela u ovom baru, on je možda ne bi ni primetio.
...
Za nekoliko desetina sekundi koliko ga je Aomame držala za ruku Tengo je zapazio mnogo toga, i ta slika mu se precizno, kao uz pomoć kamere, urezala u mrežnjaču. Postala je jedna od ključnih slika za njegovo preživljavanje mučnih mladalačkih godina. Taj prizor uvek je bio praćen snažnim osećajem stiska njenih prstiju. Njena desna ruka uvek je bez razlike davala podstrek Tengu koji je odrastao u mukama, boreći se za dah. Sve je u redu, imaš mene, govorila je. Nisi sam."