Tajnu čuvamo jer tajna čuva nas. Skrivena - ona, takodje skriva. Sve je u tajni i oko nje zapravo dijalektično: tajna je uvek - odnos.
Odnos je rodna kuća, prius svakog oblika saradnje. Nema saradnje koja se u svom bitnom (kao saradnja) ne odvija pod zaštitničkim krovom tajne.
No, znamo li mi, znam li ja svoju prvu tajnu (osnovno svoje poslanje)?
Poznaje li tajna mene (najbitniju moju želju)?
U igri dveju moći, ko je kome upit?
Ko je čiji štit?
Ko koga stvara?
Svojim sasvim posebnim postojanjem, jamčim li ja bit ove tajne o sopstvenom biću, ili to tajna zajamčuje u meni iskonsku glad (glad iskoni) za otajstvom kao takvim?
I ko se, u ovom skrivenom ogledanju (u skrivenom ovog ogledanja, u ogledanju samog skrivanja), zapravo - ogleda?
Ko je, tu, ogledalo?
U svemu je, nema sumnje, izvesno samo jedno: tajna nikada nije Jedno i Samo, nije slučaj niti sled, nje prozir ni čudo.
Tajna je ono što nas - a da toga nismo ni svesni - čuva, i što mi - donoseći ga i odnoseći - takodje, mada bez jasnog znanja, čuvamo.
Dok smo pak, Ovde, to Ono jeste, i ostaje, naprosto - Tajna.

"Leto je. U ovo vreme napuštaš junačku jednoličnost svakodnevnog života. U pulsirajućoj vrelini stišavaju se sela, varoši, i možda ćeš osetiti njihove posebne crte. Kuća, selo, "varoš je kopija uveličane žene" (Mumford). Kakve su naše žene? Nikada ih ne pogledamo, u nepoznatim selima, varošima, trčimo nepoznatim ženama. I u pakao idemo automobilom. Ležimo na suncu kao nagrada za preplaćenu godinu. Dani opet čile, a da nismo preskočili preko ivandanjske vatre.Postoji granica posle koje nema dalje, posle koje više nećeš stići – to je leto. Istupiti se ne može. U životu ne boli ono što je loše. U životu boli ono što je dobro i nema ga. Gde je, što ga nema? Tada ti se čini kao da si sebe izgubio. Kada bi bio dobro, ne bi sa sažaljenjem mogao misliti na to s kim živiš. Šta je dobro? Nema o tome znanja i poznavanja, niko ne zna. Kada poznaješ još ne znaš, kada znaš već ne poznaješ, takvo je dobro. Svakome drugačije. Zajedničko dobro ne postoji. Šta ćeš mi reći, šta se dogodilo ovoga leta? Naučio si da letiš, već umeš da po vodi hodaš, umeš da ispružiš ruku? Konačno živiš? Ti si onaj kome je i leti zima, mada uopšte nisi bolestan, samo ti je zima. Nemoj otputovati! Jednom ćeš možda zapaziti selo, varoš, ženu kada grane onaj dan za koji se svesno budimo svom svojom snagom. Leto nije avantura, leto je mesto solarnog principa, tada ti je najbliže. " 

"Veza s nevidljivim se izgubila. U novim getima reči rađaju se stare utopije i opet "revolucija u snu" (Tibor Hajaš). Niko neka ne vodi u utopiju, neka ide kud ga oči vode. Teokratija počinje tamo kada svako zna ko je. Vladavina moje slobodne volje jeste u neprekidnom samoobaveštavanju o mojim predrasudama, žudnjama, bolestima.
U život se ne može skriti neposlušnost. Kasno je pitanje: "Kako teče svet?" Treba da poludi da bi na koncu shvatio: I see to fill that. Vidim to potpuno. Kordelija ne kaže ništa. Malo njih osećaju blagost i pomoć ljubavi.
Vrativši se sa Kolime Šalamov kaže da na dušu humanističkih pisaca 19. veka pada težak greh. U 20. veku se pod njihovom zastavom izlila krv greha. Svi teroristi su bili tolstojevci i vegetarijanci, svi fanatici učenici ruskih humanista. Šalamov ne daje oproštaj za ovaj greh.
Tolstoj kaže da je Šekspir krivac, a optužnica za to je upravo analiza Kralja Lira. Po Tolstoju, umetnost se sa Šekspirom sve više udaljavala od svog istinskog cilja, jer je ona kao važna radnja smatrana gotovo jednakom sa službom Božijom. Umesto religiozne materije mašila se svetovnih ciljeva, kako bi zadovoljila želje masa ili vlasti. Ni Tolstoj ne daje oproštaj.
Šekspir kroz Prospera kaže da mu je cilj bilo dopadanje. Ali već zna da je duh propao. Njegovo očajanje neka olakša sveta molitva koja je prinuda milosti: "I meni oprostite."
Jesen je vreme opraštanja. Oni koji slede nisu odgovorni za one koje slede. Svako odgovara za sebe.
Ako bi neko pošao za mnom, najpre neka se okrene nazad, i neka ide kuda ga oči vode.Vrativši se sa Kolime Šalamov kaže da na dušu humanističkih pisaca 19. veka pada težak greh. U 20. veku se pod njihovom zastavom izlila krv greha. Svi teroristi su bili tolstojevci i vegetarijanci, svi fanatici učenici ruskih humanista. Šalamov ne daje oproštaj za ovaj greh.Tolstoj kaže da je Šekspir krivac, a optužnica za to je upravo analiza Kralja Lira. Po Tolstoju, umetnost se sa Šekspirom sve više udaljavala od svog istinskog cilja, jer je ona kao važna radnja smatrana gotovo jednakom sa službom Božijom. Umesto religiozne materije mašila se svetovnih ciljeva, kako bi zadovoljila želje masa ili vlasti. Ni Tolstoj ne daje oproštaj. Šekspir kroz Prospera kaže da mu je cilj bilo dopadanje. Ali već zna da je duh propao. Njegovo očajanje neka olakša sveta molitva koja je prinuda milosti: "I meni oprostite."Jesen je vreme opraštanja. Oni koji slede nisu odgovorni za one koje slede. Svako odgovara za sebe. Ako bi neko pošao za mnom, najpre neka se okrene nazad, i neka ide kuda ga oči vode."

U svakoj privatnoj biblioteci najviše je neprocitanih knjiga, onih koje si kupio zbog boje njihovih korica, imena autora, ili naprosto zato što su te svojim mirisom privlacile. Takvu knjigu dodiruješ cesto prvih dana nakon kupovine, otvaraš je, procitaš dva-tri reda i vracaš je natrag. Nakon nekog vremena zaboravljaš je, ili je iz daljine pogledavaš s blagim gadenjem. Cesto si poželio odnijeti je u najbližu javnu biblioteku, pokloniti je nekome, riješiti je se na bilo koji nacin, ali nikada nisi imao nacina to uciniti. Ona je ostajala kao cudna potvrda tvoje sklonosti gomilanju nepotrebnih stvari, koja ce se u jednom bolnom, vatrenom trenutku pretvoriti u gomilanje uspomena. Sve te bespotrebne i neprocitane knjige opteretit ce te dok se budeš opraštao od njih. Gotovo ceš razumjeti veselje vatre dok je iste takve gutala dolje u gradu.

Manje je knjiga kojima se nisi vracao od djetinjstva. One su te podsjecale na doba kada još nisi naucio preskakati stranice i citati iz gornjeg lijevog u donji desni kut. To su vjerojatno jedine knjige koje si stvarno procitao u životu. Sve dobre djecje price imale su tužan kraj iz kojeg nisi mogao ništa nauciti osim da je tuga ono mjesto na kojem fikcija postaje važnija od stvarnosti. U filmu “Mrtvi” Johna Hustona jedna se žena rasplakala, a da nije uspjela objasniti zašto. Dok si ga gledao, pomisio si da je to ustvari to, i došlo ti je da placeš.

Najmanje je knjiga za koje si vjerovao da ceš ih uvijek imati uza se. Kada si neku od njih prvi put citao, neprestano bi odgadao kraj. Kasnije su te uzbudivale i svojim sadržajem i izgledom. No i njih ceš, kao i sve druge, morati ostaviti uz gorko uvjerenje kako je u ovom gradu, ali i na ovom svijetu, prirodno agregatno stanje knjige plamen, dim i pepeo.

...

S gašenjem iluzije o kucnoj biblioteci gasi se i iluzija o civilizaciji knjige. Vec u samom njezinom imenu, u kojem je bila sadržana tek jedna grcka rijec, obicna kao i druge, ali koja je za tebe povezana s imenom Svete knjige, bilo je povoda tvome vjerovanju. No kada su tako vatreno i neopozivo nestajale jedna za drugom, prestao si vjerovati da ima smisla njihovom postojanju. Ili je smisao najbolje prokužio onaj sarajevski književnik i bibliofil koji je prošle zime umjesto da troši skupa drva grijao prste na plamenu Dostojevskog, Tolstoja, Shakespearea, Cervantesa… Nakon svih tih namjernih i slucajnih vatri stvoren je sloj ljudi koji su, gorko shvativši stvari, spremni sutra hladno gledati plamen Louvrea, a da ne posegnu ni za cašom vode. Nema smisla braniti vatri da proguta ono što je ljudska ravnodušnost progutala.

Pomiluj nježno svoje knjige, strance, i sjeti se da su prah.

Na ekranu bi se pojavio natpis "u koloru" i ostajao tako pet-šest minuta. Slijedila je emisija koja se nije razlikovala od drugih jer smo te godine, 1973, 1974. ili 1975, svi ili skoro svi imali crno-bijele televizore. Natpis "U koloru" upozoravao je da postoje i drugi ljudi, mislili smo - sretniji, koji svijet vide drukčije, iako ga gledaju istim očima. "U koloru" je nestalo, neprimjetno i neznano kada, nakon što je Jugoslavenska radio-televizija većinu svojih emisija počela emitirati u boji. Još nekoliko godina kasnije sintagma "kolor televizor" značila je nešto veliko i važno, potvrdu socijalnog statusa, ljepotu zelene trave s prijenosa nogometne utakmice, drukčija i ljepša lica ljudi koji su se zvali Mirjana Jančić, Mebrura Topolovac, Vladimir Levak, Slavko Budihna, Mufid Memija, Rinko Golubović, Mića Orlović, Kamenko Katić...
Najelegantniji crno-bijeli televizor se zvao Crni biser. Dok je bio isključen ekran mu nije bio mutno zelen kao u drugih televizora, nego je bio crn. I sve drugo je na tom televizoru bilo crno. Njegova kutija bila je naprosto idealna da se na nju stavi najljepši heklani miljejčić čiji je jedan kraj bio prebačen preko ugašenog
ekrana, kao čuperak kose na licu usnulog princa. Na miljejčiću je bio najvredniji suvenir koji se mogao naći u kući. Obično nešto što je jednom neko donio iz inostranstva: plastična gondola s gondolijerom ili figurica bika probodenog na koridi ili uspravni metalni tanjurić s gravurom Aje Sofije. Televizor se obilno uključivao oko sedam navečer. Prethodno bi majka uredno presložila miljejčić, porodica je pobožno posjedala na svoja mjesta, otac je pušio i duboko uzdisao, djeca su sklopila ruke na krilima i čekala crtani film u sedam i petnaest.
Kažu da je prvi veliki bum u prodaji kolor televizora nastupio u martu 1974. i to zaslugom Josipa Katalinskog i trinaeste minute utakmice sa Španjolskom kada je savladao velikog Iribara i odveo Jugoslaviju na svjetsko prvenstvo. Tada su odlučni očevi digli kredite, majke nisu smjele reći niti riječi jer se u njihovim
očima čitalo ludilo vjerskih fanatika koji znaju da nijedne pare ovoga svijeta ne mogu platiti dan kada će s nogometnom reprezentacijom otići u raj. Na kraju svjetskoga prvenstva bili smo osmi, kredit se otplaćivao još godinu dana, ali je porodici ostajao kolor televizor za kojeg je otac, kao po pravilu, izgubio interes.

Odlučnih očeva bilo je malo. Više je bilo onih koji su, jednostavno rečeno, bili previše siromašni. Kolor televizor je, naime, jedno vrijeme koštao kao trećina novog fiće. Njima Josip Katalinski nije mogao pomoći, nego su morali čekati neka druga vremena u kojima će kolor televizor biti jeftiniji ili na neki drugi način "prkositi siromaštvu jasnoće", kako je to lijepo rekao Branko Miljković u pjesmi o Titu.
Tako se, recimo, bila pojavila folija koja je od običnog, crnobijelog televizora mogla učiniti nešto što je barem sličilo televizoru u boji. Radilo se o običnom zelenom najlonu koji bi se nalijepio na ekran i koji su, navodno, preporučivali očni doktori jer, kao, poništava štetne utjecaje televizora na vid. Naravno, taj
zeleni najlon radnička klasa nije kupovala radi zdravlja, nego zato što se zeleni svijet činio nekako prihvatljivijim i šarenijim od crno-bijelog. Tu foliju zvali su "filter". Posjedali bi oko televizora s filterom, evo već vidimo jednu takvu porodicu iz rudarske kolonije u Kaknju (godina 1975.), pa su započeli s  cjelovečernjim uvjeravanjima samih sebe kako kolor televizor i nema nekog smisla jer se za hiljadarku - što je vrijedilo dvije kutije cigareta - dobije čarobni "filter" s kojim vidiš baš sve u koloru. Zajebali su tako garavi rudari medjunarodni kapitalizam i loše socijalističke plaće. I neka im je vječno hvala na tome.
I jos jedna mala, ali važna fusnota ili historijska uzgrednica: Na "crne bisere" se nisu naljepljivale folije. Naime, Crni biser je bio najskuplji crno-bijeli televizor, pa ga sirotinja nije ni imala, a oni koji su ga imali pri pojavi "filtera" već su skupili dovoljno novca ili kreditne odvažnosti i kupili prave kolor televizore. Novac im
je omogućio da više vjeruju blagodatima kapitalizma nego svojoj mašti.

"Isprano gustim kišama nebo je plavo, bistro, prozirno. Dok se vozimo ibarskom magistralom a zatim starim putem za Valjevo, pogled ne skidamo sa oštro ocrtanih planina na zapadu. Na vrhovima beli se sneg, iznad visova klobučaju se uskovitlani oblaci, ta kosmička pena što nas opominje da druge sile, a ne čovek i njegova moć, gospodare trajanjem.
Sa njihovom ćudi susrećemo se usred sela Popučke, desetak kilometara ispred Valjeva: sudar kamiona i malog automobila čija zgužvana ljuska leži u jarku pored puta, sudar koji je u deliću sekunde lišio života dva ljudska stvora kao da su insekti, ruši svu očaranost bezmernošću neba i u nama, stravljenim trošnošću ljudskog bića zamire svaki kosmički zvuk.
Ali, na povratku iz Valjeva u kom smo u Modernoj galeriji prisustvovali otvaranju slikarske izložbe Metafizika mrtve prirode (za koju sam napisao tekst u katalogu), uz vrevu i komešanje koji su se isprečili izmedju našeg doživljaja ljudske nesreće i ritualnog čina, nebo nas dočekuje zastrto otežalim vlažnim guberom. Gledamo kako se, na domaku Beograda, primičemo lelujavim resama i, opsednuti novim kosmičkim prozorima, ne sećamo se da nismo ni primetili kada smo ponovo prošli kroz Popučke niti pamtimo smrt koja - kao da je isparila."

"Uznemiren sam ukoliko je svaki dan ne čujem preko telefona, zatim sam uznemiren posle razgovora. Žene koje su u prošlosti zahtevale redovne telefonske razgovore odmah bi ih se otarasio - a sada sam ja od nje tražio to: svakodnevno fiksanje telefonom."

"Uđete u autobus. I odmah vidite tako dražesno stvorenje da se svi plaše da sednu do nje. Sedište do najlepše devojke na svetu - i prazno. I zauzmete ga."

"Naći će je neki mladić i odvešće je. Vidim ga. Poznajem ga. Znam na šta je spreman zato što je on ja u dvadesetpetoj godini, i još bez žene i deteta. Vidim ga kako je posmatra dok prelazi trg - gazi trg u Linkolnovom centru.
...
Otkud znam da će je odvesti neki mladić? Otuda što sam nekada bio mladić koji bi to učinio."

"Onaj ko je slobodan on može da bude lud, glup, odvratan, ali nije smešan. On poseduje dimenziju kao biće."
"Možda sada kada se primičem smrti potajno čeznem da ne budem slobodan."

"U životu u zemlji kao što je naša, čiji glavni dokumenti redom govore o emancipaciji, koji su usmereni na garantovanje individualne slobode, u životu u slobodnom sistemu koji je u osnovi ravnodušan prema ponašanju čoveka sve dok je to ponašanje zakonito, beda koja vas zahvati nastaje vašim ličnim izborom. Druga bi stvar bila da živimo u Evropi pod okupacijom nacista ili u Evropi pod vlašću komunista ili u Mao Ce Tungovoj Kini. Tamo mogu da vam napakuju bedu; ne morate da napravite nijedan pogrešan korak pa da poželite da više nikad ne ustanete. Ali ovde, u zemlji slobodnoj od totalitarizma, čovek kao ti mora sam sebi da natovari bedu na vrat."

Ne nalaziš ti da je svet težak, svet smatra tebe teškim. I kao što sam se ja ovde u svom životu ovenčanom hmeljkom i bršljanom mogao da ostvarim, možda je meni uspelo, možda jedan jedini put; nikada drugome nije uspelo, neće ni uspeti. Iz sebe sama živeo sam ženu, prijatelja, zajednicu, istinski narod, iz veselosti, iz jednostavnosti. Ja ih čuvam, da, bogove, ja sam ih doveo ovamo, i ja sam ih naselio na ovu zemlju. Bogove dovode mislioci i pesnici i proroci i kraljevi, sinovi Visina koji su i sami bogovi. Kavim je životom živeo narod vidi se po tome kakve je proroke imao, ko su bili u njegovim očima veliki, najveći.

Najveći? Kod nas je umesto bogova doneo menicu, banku, konjske trke i kasinu. Ali onome što sam ja načinio, neće biti produžetka. Isto onako neće kao što o tome niko ništa ne zna. A i kada bi znali, šta bi od toga razumeli? Ja sam osamljena luda, ovde među brdima, gorim na vatri svoje specifične megalomanije. Oholost je kako govorim? Onima koji su samo ljudi, sklon sam da najviše oprostim. Što mi je neko bliži, sve manje, sebi ništa.

Nisam mogao da izdržim bez "ti" tamo dole, tamo u bezdomovinskoj slaganoj domovini, u narodu nakićenom u narod, u bezljubavi i bezprijateljstvu, i došao sam ovamo sa svojom bezdomnom "ti" žeđi, i sagradio sam novi svet. Ne mogu da živim u osami, zato sam morao da napustim svet gde je svako samo "ja".

Možda ćeš još razumeti.

"Uvek je vodila ljubav kao da joj je poslednji put, tako je sve radila, tako je živela; ali nama ovo zaista jeste, mada nijedno od nas to ne zna, poslednji put. Poslednji put za ove grudi. Grudi Helene Trojanske bile su tako zadivljujuće da kada ih je, po padu Troje, prinela mužu, Menelaj nije bio u stanju da joj naudi. Neodlučna ruka je ispustila mač. Ovo je žena koju volim i ovo su njene grudi. Bezbroj puta premotavam ovu traku u svojoj glavi. Jesi li pokazala zemljotresu svoje grudi, Vina, jesi li ih prinela bogu oluje, zašto nisi, da jesi, možda bi, ma sigurno bi, preživela.

Ovo su grudi žene koju volim. Stavljam nos izmedju njih i udišem njihov oštar miris, njihovu zrelost. Stavljam svoj ud medju njih i osećam dodir njihove punoće."

"Pokazalo se da ljubav nije ono što se o njoj piše. Videla sam sve njegove grozne osobine, ali one su u mojim očima, ma kako to bilo čudno, samo povećavale njegovu privlačnost. Moj razum se pomirio čak i sa njegovim užasnim političkim pogledima i počeo u njima da nalazi i nekakvu neobuzdanu severnjačku samobitnost. U ljubavi apsolutno nije bilo smisla. Ali je zato ona davala smisao svemu ostalom. Ona je moje srce učinila lakim i praznim, poput balona. Nije mi bilo jasno šta mi se dogadja. Ali ne znam što sam oglupavela - naprosto u onome što se dešavalo nije se imalo šta razumeti.
Lično, ja se ne usudjujem da kažem šta je ljubav - verovatno se ona i Bog mogu definisati jedino prema apofazi, kroz ono što nisu. Ali apofaza je takodje pogrešna, zato što su oni sve. A pisci koji pišu o ljubavi su bitange, a prvi medju njima je Lav Tolstoj sa batinom Krojcerove sonate u rukama."

"Ljubav ne preobražava. Ona naprosto skida maske."

"Nije dolazio dva dana. Izludela sam od brige i neizvesnosti. Ali kad je ušao ne rekoh mu ni reči prekora. Osmeh na njegovom licu bio je dovoljna nagrada za svu moju sekiraciju. U pravu je Čehov: ženska duša je po svojoj prirodi prazan sud koji ispunjavaju tuga i radosti voljenog. "

"Nije to nostalgija... Više kao osećaj da ima šanse. Možda taj grad i nije umro do kraja."

"Žao mi je što se Srbija odrekla svojih olako, preko noći. I mene su dobili na poklon pa su me abortirali kao krvavo kopile. Francuz nam piše istoriju pod lipom; Englez pod jasenom; a Austrijanac pod Pančićevom omorikom. Čarls Simić, naravno, piše o čudesnoj Džordžiji. Oftalmološka slabost: vidimo na sredinu, nikako blizu i nikako daleko. "

"Gi de Mopasan je imao običaj da stavi mladoga Flobera ispred hrastovog stabla i kaže: „Opisuj ga... vratiću se za nekoliko sati.” Evo, ja se vraćam posle tih nekoliko sati. Kod Srba se sati mere godinama i vekovima. Sve između je vrlo kratko i nije vredno opisivanja. To su Turci znali. Naučili su nas da živimo između dva sevdaha."

napisao: Marko Krstić

... A pred tobom stoji život celi...
Znam, prva asocijacija je ‘’Bijelo dugme’’. Ali ničega ne bi bilo, ni koncerata, ni miliona prodatih ploča,
ni nesrazmerne euforije od Jadrana do Triglava, ni devojaka koje su u histeriji padale u nesvest, i ko zna čega sve, da nije bilo jednog čoveka.
Duška Trifunovića (1933-2006).
Čini mi se da je svaka generacija poznavala Duška Trifunovića na sopstveni način.
Moja generacija je Duška upoznala preko Muzičkog tobogana, znate onu emisiju što je išla nedeljom ujutru
(sećate se songa koji peva Minja Subota - ‘’Sunce leti po krovu kroz Pariz, London i Beč, imamo gosta poetu i dajemo mu reč’’. A onda izađe Duško...).
Starije generacije se sećaju Duška Trifunovića i njegovih čuvenih čitanja po domovima kulture, šezdesetih godina s Matijom Bećkovićem,
a kasnije s Mikom Antićem na putešestvijima po Vojvodini.
Ja sam o tome samo čitao, ali zamišljam ‘’Fani’’ i ‘’Veru Pavladoljsku’’ kako zajedno crvene.
Ova knjiga je novo upoznavanje. Ja nisam znao za ovakvog Duška Trifunovića. Za mene je Duško bio pesnik za decu i to je sve. Ali to nije sve.
Tih šezdesetih dominirali su Branko Miljković, Vasko Popa, Žika Pavlović, da ne teram dalje, postideću neke današnje stvaraoce (pa jeste!). Te 1958. godine izdate su dve zbirke koje su označile početak dve pesničke figure koje su kasnije postale "opšte nacionalno dobro’’. Slovenske elegije Ljubomira Simovića i Zlatni kuršum Duška Trifunovića.
Duško je pisao teške pesme na jednostavan način. On je možda, jedini pesnik koji je insistirao na samoukosti.
Poznat je njegov manifest’’bukvalizma’’ ...Kad ja kažem: OTKAKO JE BOG POSTOJAO JA POSTOJIM, onda je to bukvalno tako sve dok ne proradi
tvoja asocijacija, koja je tvoj ključ, a ti njen katanac. Bukvalno tako...
Tako je govorio Duško. Kritičarima, pre svega.
Duško je unlimited. Neograničiv. Ne znam, izgleda da nešto ima u tom sarajevskom-baščaršijskom etru. Neke memljive melanholije, šta ja znam.
Vreme. Vremenost. Prolaznost u vremenu. Mi u vremenu. Život u vremenu. O tome je Duško Trifunović pevao, onako s moje strane.
O vremenu kad se ljubi, grli, uzdiše, suzi, tuguje, kad se razbija čaša posle dobre pesme i kad se umire stotinjak puta na dan.
I zato će Duško uvek ostati ‘’naš‘’ Duško, jer je on pesnik iz komšiluka. Komšija koji progovori koju o životu, onako uz kaficu,
a da ti kafica ne presedne.
A to što ga neki ne priznaju, nije me briga. Kao što ni Duška nije bilo.
Uz ‘’Časnu dokolicu’’ upoznao sam još jednog Duška. Ali opet, voleo bih da zadržim, negde u zenici, i Duška Trifunovića iz ‘’Tobogana’’.
Biće i to neka tajna veza.
...Pamtite me po pesmama mojim..."

 

"Ne mogu da kažem da je ona bila naročito lepa. Kad bih je ugledao posle dugog rastanka, uvek bih se zaprepastio kako je to malo, suvonjavo biće sa zlim očima za mene moglo da predstavlja sve - ljubav, život, smrt, spasenje duše. Ali bilo je dovoljno da ona uhvati moj pogled i sve se menjalo. Najpre bi se u njenim zelenim očima pojavilo nešto nalik na strah i sumnju u to da je voljena. To, da ne postoji nijedan razlog da je volim, bilo je u tom trenutku očigledno, i svaki put bih osetio talas sažaljenja, koji bi prešao u nežnost. A ona je ta osećanja upijala kao sundjer vino, i istog časa u njoj se rascvetavala bolna lepota od koje se gubi razum. Trenutak pre toga, nisam mogao da razumem kako je mogla da me zanese ta, u suštini, nimalo lepa žena, a posle njega - nisam mogao da razumem kako je bilo moguće da makar i na trenutak posumnjam u čarobnu snagu njenog lika."

Ima u meni bunar iz kojega zahvatam. Nije moj, samo ga je meni neko poverio. Katkada je suv, katkada neiscrpan. Ne mogu zadržati nijednu njegovu kapljicu. U ovom bunaru svetluca voda života.
Saslušaću te, ali će biti i onoga što neću dobro primiti. Možda zato što mi nedostaje, ili imam obilnije. Dovoljno je ako sebe prihvatiš. Tako ćemo imati zajedničko ishodište. Svako ima svoju nemoć koja se ne može poreći. Možeš potpuno postojati: ako nema poricanja, ako na sve možeš reći da.

Takva sam kakva sam.
Bas takva sam stvorena.
Kad imam zelju da se smejem,
Smejem se grohotom.
Volim onog ko me voli.
Pa zar sam za to kriva?
Sto nije uvek isti onaj koga volim.
Takva sam kakva sam.
Bas takva sam stvorena.
Pa sta sad hocete?!
Sta hocete od mene?!
Stvorena sam da se dopadam
I tu se nista ne moze izmeniti.
Potpetica mi je suvise visoka,
Struk mi je suvise vitak,
A grudi suvise cvrste.
I koluti pod ocima suvise modri.
A onda i zatim
Takva sam kakva sam!
Dopadam se onome kome se dopadam.
I sta se to vas tice?!
Ono sto mi se dogodilo…
Da, ja sam volela nekoga.
Nekoga ko me je voleo.
Kao deca sto se medju sobom vole
I znaju prosto da vole,
Da vole, vole, vole…
I zasto me onda ispitivati?!
Ja sam ovde samo da vam se dopadam
I nista se tu ne moze izmeniti!

"Urednost je samo neka vrsta siromaštva, i fizičkog i mentalnog. Ali svakako treba se osloboditi znanja, te kuge, pre svega. Moj problem je bio i u tome što nisam imao prirodnih neprijatelja. S druge strane, verovao sam u magiju, bio sam ubedjen da se svi ljudi nesvesno bave crnom magijom i to je bio izvor moje stalne strepnje i nesigurnosti u ljudskom društvu. Smatrao sam da na nivou svesti svi ljudi znaju da treba činiti dobro, medjutim, duboko zatomljeni divljak u svakom pojedincu, u drugome naslućuje samo neprijatelja i konkurenta kome treba što pre smrsiti konce."