- Još jedan eksperiment. Eksperimenti, činjenice, istina – u krajnjem slučaju. Činjenice vise ne postoje. Pogotovo ovde. Sve je ovo nečiji idiotski izum. Ne osećate to? Ali vi, naravno, morate otkriti čiji izum. A zašto? Kakve koristi od vašeg znanja? Ko će imati grižu savesti zbog toga… Ja? Ja nemam savest. Imam samo nerve. Neki gad mi se naruga – rana. Drugi me pohvali – opet rana. Uložiš dušu, srce – proždiru i dušu i srce. Gadost izneseš iz duše – proždiru gadost. Oni su svi pismeni. Svi pate od manjka osećaja. Muvaju se naokolo, žurnalisti, redaktori, kritičari, gomila žena. I svi traže: “Daj, daj!” Kakav sam ja dođavola pisac, ako mrzim pisanje?Ako je to za mene mučenje, bolno, sramno zanimanje, kao stiskanje hemoroida. Nekad sam mislio da će nekome biti bolje od mojih knjiga. Ne, nikome ja ne trebam! Dva dana po mojoj smrti, počeće da žderu nekog drugog. Mislio sam da ih prevaspitavam, ali su oni mene prevaspitali po svojoj slici i prilici. Budućnost je bila samo produžetak sadašnjosti, a sve promene nazirale su se u daljini za horizontom. Sada se budućnost spojila sa sadašnjošću. Zar su oni spremni za to? Ne žele ništa da znaju! Oni samo žderu!
- Eh, kako ste srećni.. bože moj, pa sada ćete živeti sto godina!
- A zašto ne večno?- Eh, kako ste srećni.. bože moj, pa sada ćete živeti sto godina! - A zašto ne večno?