Lajoš Kesegi "Esejistička srča"

"Veza s nevidljivim se izgubila. U novim getima reči rađaju se stare utopije i opet "revolucija u snu" (Tibor Hajaš). Niko neka ne vodi u utopiju, neka ide kud ga oči vode. Teokratija počinje tamo kada svako zna ko je. Vladavina moje slobodne volje jeste u neprekidnom samoobaveštavanju o mojim predrasudama, žudnjama, bolestima.
U život se ne može skriti neposlušnost. Kasno je pitanje: "Kako teče svet?" Treba da poludi da bi na koncu shvatio: I see to fill that. Vidim to potpuno. Kordelija ne kaže ništa. Malo njih osećaju blagost i pomoć ljubavi.
Vrativši se sa Kolime Šalamov kaže da na dušu humanističkih pisaca 19. veka pada težak greh. U 20. veku se pod njihovom zastavom izlila krv greha. Svi teroristi su bili tolstojevci i vegetarijanci, svi fanatici učenici ruskih humanista. Šalamov ne daje oproštaj za ovaj greh.
Tolstoj kaže da je Šekspir krivac, a optužnica za to je upravo analiza Kralja Lira. Po Tolstoju, umetnost se sa Šekspirom sve više udaljavala od svog istinskog cilja, jer je ona kao važna radnja smatrana gotovo jednakom sa službom Božijom. Umesto religiozne materije mašila se svetovnih ciljeva, kako bi zadovoljila želje masa ili vlasti. Ni Tolstoj ne daje oproštaj.
Šekspir kroz Prospera kaže da mu je cilj bilo dopadanje. Ali već zna da je duh propao. Njegovo očajanje neka olakša sveta molitva koja je prinuda milosti: "I meni oprostite."
Jesen je vreme opraštanja. Oni koji slede nisu odgovorni za one koje slede. Svako odgovara za sebe.
Ako bi neko pošao za mnom, najpre neka se okrene nazad, i neka ide kuda ga oči vode.Vrativši se sa Kolime Šalamov kaže da na dušu humanističkih pisaca 19. veka pada težak greh. U 20. veku se pod njihovom zastavom izlila krv greha. Svi teroristi su bili tolstojevci i vegetarijanci, svi fanatici učenici ruskih humanista. Šalamov ne daje oproštaj za ovaj greh.Tolstoj kaže da je Šekspir krivac, a optužnica za to je upravo analiza Kralja Lira. Po Tolstoju, umetnost se sa Šekspirom sve više udaljavala od svog istinskog cilja, jer je ona kao važna radnja smatrana gotovo jednakom sa službom Božijom. Umesto religiozne materije mašila se svetovnih ciljeva, kako bi zadovoljila želje masa ili vlasti. Ni Tolstoj ne daje oproštaj. Šekspir kroz Prospera kaže da mu je cilj bilo dopadanje. Ali već zna da je duh propao. Njegovo očajanje neka olakša sveta molitva koja je prinuda milosti: "I meni oprostite."Jesen je vreme opraštanja. Oni koji slede nisu odgovorni za one koje slede. Svako odgovara za sebe. Ako bi neko pošao za mnom, najpre neka se okrene nazad, i neka ide kuda ga oči vode."