"Čudan dečak, koji je od početka rastao na unutra. Kad bismo te nešto pitali, ponekad smo odgovor morali da čekamo pola dana. Bože sačuvaj da ti uzvratiš bez razmišljanja, dok nisi potpuno ubeđen šta je pravi odgovor. U trenutku kada taj odgovor stigne, niko više ne bi znao o čemu pričaš. Kada si imao četiri godine počeo si s tim napadima. Bacakao bi se po podu, udarao pesnicama i lupao glavom, i bacao sve po sobi. Često je to bilo kad nešto nije po tvome, ali ponekad bi te nešto sitno i potpuno neočekivano raspametilo, magični flomaster čiji poklopac niko nije mogao da nađe, sendvič isečen napola po sredini a ne po dijagonali. Tvoja vaspitačica je zvala da izrazi svoju zabrinutost. Tvrdoglavo si odbijao da učestvuješ u grupnim aktivnostima. Sedeo si po strani, držeći se podalje od ostalih kao da su leprozni, i pretvarao se da ne razumeš šta ti govore kada bi ti se obratili. Nikada se nisi smejao, rekla je, a kada si plakao, to nije bilo kratko cmizdrenje ili kenjkanje kao kod druge dece, plakanje koje se moglo uslišiti, umiriti. Ti si bio neutešan. U tvom slučaju bilo je to nešto egzistencijalno."