"Pustila sam Betovenov gudački kvartet u a-molu, komad koji sam volela još otkad mi ga je bivši dečko sa koledža prvi put pustio u svojoj sobi u domu. Još se sećam okruglastih kvrga na njegovoj kičmi kada se sagnuo nad gramofonom i lagano spustio iglu. Treći stav je jedan od najosećajnijih ikad napisanih muzičkih komada, nikad ga nisam slušala a da ne osetim kao da me je na ramena podiglo neko džinovsko stvorenje koje putuje spaljenim predelima svih ljudskih osećanja. Kao ni bilo koju muziku koja me duboko dira, nikada ga ne bih slušala ako je neko u blizini, kao što ne bih nikome pozajmila knjigu koju naročito volim. Sramota me je ovo da priznam, jer znam da otkriva neki osnovni nedostatak, sebičluk u mojoj prirodi, i svesna sam da je to suprotno nagonu većine, koju strast prema nečemu vodi u želju da to podele ne bi li raspalili sličnu strast kod drugih, i da bih bez prateće koristi od tog entuzijazma živela u neznanju za toliko knjiga i silnu muziku koju najviše volim, među kojom je i treći stav Opusa 132, koji me je prosto poneo jedne prolećne noći 1967. Umesto da raste, moje lično zadovoljstvo uvek se nekako umanjivalo kad bih pozvala nekoga da se priključi, osetila bih da se kida intimnost koju sam sa delom uspostavila, narušava privatnost. A najgore mi je kada neko uzme primerak knjige kojom sam trenutno zaokupljena i počne da je lista."